Jedan od ključnih francuskih političara u poslednjih trideset godina, bivši ministar odbrane i unutrašnjih poslova Žan-Pjer Ševenman došao je u Beograd na poziv Fonda „Slobodan Jovanović” kako bi održao predavanje na temu globalizacije, Evropske unije i mesta nacije u savremenom svetu. U razgovoru sa novinarima predsednik Republikanskog i građanskog pokreta, senator i usamljeni glas u francuskoj politici protiv priznavanja kosovske nezavisnosti, pomenuo je još jedan razlog posete Srbiji.
„Došao sam iz simpatija prema srpskom narodu. Mnogo Francuza zna za junaštvo Srba”, kaže Ševenman, koji je ovih dana u Senatu predložio da prvi predsednik Evropske unije umesto predloženog Tonija Blera bude italijanski pisac Umberto Eko, ili „ako treba izabrati nekog poznatog Francuza, onda neka bude Zinedin Zidan”.
Bili ste protivnik Evropskog ustava. Šta mislite o Lisabonskom sporazumu i o tome što većini građana EU nije dopušteno da se o njemu izjasne?
Francuzi su masovno odbacili Evropski ustav, sa preko 55 odsto glasova, a Holanđani sa čak 60 odsto. U istoriji, međutim, nismo imali ovakav presedan da se krši pravo suverenog naroda i da je to učinjeno odlukom parlamenta. Predsednik Sarkozi je rekao da će u parlamentu biti usvojen „mini-sporazum”, ali je u usvojeni Lisabonski sporazum uneta suština propalog ustava. Pre nekoliko dana sam u Senatu rekao da Lisabonski sporazum ima jednu veliku urođenu manu – uvek će moći da bude kritikovan zbog nedostatka legitimiteta. Sporazum će verovatno stupiti na snagu, ali evropske institucije su veoma daleko od demokratije. Treba znati da je Ustavni sud Nemačke u Karlsrueu u svom stavu o Lisabonskom sporazumu od 30. juna ove godine naglasio da legitimitet imaju države i narodi, jer ne postoji nekakav evropski narod. Postoje određene odredbe u Lisabonskom sporazumu koje proširuju ovlašćenja za glasanje putem kvalifikovane većine, a koje je nemački Ustavni sud odbacio. Samo zbog potpunog mraka koji je nametnut javnosti, građani ne znaju za odluku ovog suda.
Pobornici Lisabonskog sporazuma tvrde da će njegovim stupanjem na snagu nacionalni parlamenti dobiti bitniju ulogu.
O tome će konačnu presudu davati Sud pravde, a treba znati da EU funkcioniše na osnovu tri institucije koje nemaju potvrdu na izborima – Evropske komisije, Centralne banke, koja ne prihvata nijednu odluku demokratski izabranih nacionalnih vlada ni Saveta EU, i Suda pravde sastavljenog od sudija koji su nominovani, ne izabrani. To je jedno fantastično tehnokratsko ustrojstvo zasnovano na ideji da volju naroda treba skrajnuti. Možemo reći da će Lisabonski sporazum u neku ruku ojačati ulogu Saveta EU i da unosi raspodelu glasova na osnovu demografske snage država. Veće zemlje će imati mnogo više uticaja nego mala, pa će Nemačka imati 200 puta veći uticaj od Malte. Idemo ka Evropi u kojoj će velike države imati ogromnu ulogu, ali pošto one konkurišu jedna drugoj, ostaće mesta i za male države.
Kakvo mesto vidite za Srbiju u takvoj Evropi?
Mislim da će Srbija igrati ključnu ulogu na Balkanu, jer su Srbi veliki narod. Iskreno, meni je žao nestanka Jugoslavije, ali sam i realista i shvatam da ovde danas postoje dve važne države – Srbija i Hrvatska. U potpunosti mogu da razumem insistiranje Srbije da njeno pristupanje EU ne treba da znači i njeno rasparčavanje. To je sasvim prirodno i svaka bi druga država postupila isto. Važno je da se od Evropske unije ne pravi lažna slika nečega što spolja liči na tigra, a zapravo je tigar od papira.
Da li Srbija može da bude vojno neutralna?
Bio sam protiv bombardovanja Srbije i imam razumevanje za to što vaša zemlja ne žuri ka NATO-u. Svaki narod ima svoje dostojanstvo. Može se biti članica EU, a da ne budete član NATO-a, što pokazuju i primeri Austrije, Irske, Kipra, Malte… Neutralnost Srbije je sasvim prihvatljiva, i to sa tačke gledišta evropske bezbednosti.
Koja je uloga NATO-a posle hladnog rata?
Dogovor na kraju hladnog rata, a ja sam tada bio ministar odbrane i učestvovao sam u pregovorima, bio je da NATO ne postavlja svoje baze na istoku. Ujedinjena Nemačka bi bila članica NATO-a, ali bi vojne snage ostale na zapadu zemlje. Sada su zemlje koje su bile članice Varšavskog pakta ušle u NATO, a u Rumuniji je napravljena američka baza. Postavljanje vojnih instalacija je kršenje duha dogovora „četiri plus dva” i rezultat je Bušove politike. Mislim da je politika Obamine administracije drugačija. Amerikanci su odustali od raketnog štita, bar onakvog kakav je u početku planiran, a ulazak Ukrajine i Gruzije nije više na dnevnom redu. Ne smemo da stvorimo novu zonu sukoba u Evropi, a ja mnogo više verujem u saradnju Evrope i Rusije.
U čemu je tu onda uloga NATO-a?
Amerikanci hoće da podele teret, da mi šaljemo svoje vojnike u ratove kao što je avganistanski da bismo podržali njihove napore. Evropske vlade su prilično skeptične prema tome, pa ima veoma malo deljenja tereta i još manje deljenja odgovornosti.
Dakle, NATO samo štiti američke interese?
Pa, to je organizacija koju vodi američki general. Sada je tu i jedan francuski general, ali on se bavi razmišljanjima o budućnosti. Kad smo kod toga, u budućnosti će Amerikance mnogo više od Evrope interesovati Bliski istok i naročito Kina. Mislim da Evropa ubuduće u odbrani mora da se osloni na svoje snage.
(Razgovarao: Vladimir Radomirović)
Sreda, 28. Oktobar 2009.
